Zašto EU različito tretira avionske posade i vozače kamiona?
Dok se Evropska unija u javnim dokumentima poziva na jedinstveno tržište, slobodan protok robe i ravnopravna pravila za sve učesnike u transportu, praksa na terenu govori suprotno. Srpske avionske posade godinama mogu da lete kroz Šengen zonu bez bojazni da će prekršiti ograničenja boravka, dok se vozači kamiona – ljudi koji tu istu robu fizički dopremaju – suočavaju sa rigidnim pravilom od 90 dana u 180 dana. Zbog toga su sada spremni i na radikalne poteze.
90 dana za jedne, „poseban režim“ za druge
Prema važećim pravilima Šengen zone, državljani Srbije mogu boraviti najviše 90 dana u bilo kom periodu od 180 dana. To pravilo se strogo i bez izuzetaka primenjuje na vozače kamiona, iako oni u EU ne dolaze kao turisti, već kao profesionalci koji obavljaju posao od ključnog značaja za evropsku privredu.
S druge strane, piloti i kabinsko osoblje iz trećih zemalja, uključujući Srbiju, ulaze u Šengen zonu u statusu članova posade (crew members). Njihov ulazak i boravak regulisani su posebnim međunarodnim pravilima (Šengen Borders Code i ICAO standardi), zbog čega se njihovo prisustvo često ne evidentira i ne računa na isti način kao boravak „običnih“ putnika. U praksi, to znači da za njih ograničenje 90/180 dana gotovo da ne predstavlja prepreku za rad.
Suštinsko pitanje – profesija ili birokratska etiketa?
Evropska pravila tako jasno pokazuju da nije presudno šta neko radi, već kako je administrativno klasifikovan. Avionska posada ima status posade, dok vozač kamiona – paradoksalno – ostaje običan građanin koji „boravi“ u Šengenu, iako dane provodi na autoputevima, logističkim centrima i graničnim prelazima isključivo zbog posla.
Postavlja se logično pitanje – Zašto pilot koji sleti u Frankfurt, prespava i sutradan odleti dalje ima povlašćen status, dok vozač koji prevozi robu od Milana do Hamburga rizikuje zabranu ulaska jer je „previše dana proveo u EU“?
Digitalni zid – EES kao okidač krize
Situaciju je dodatno zaoštrilo uvođenje EES sistema (Entry/Exit System), koji elektronski beleži svaki ulazak i izlazak iz Šengen zone. Od tog trenutka, boravak vozača se sabira do poslednjeg dana, bez ikakvog prostora za fleksibilno tumačenje.
Rezultat je dramatičan: vozači ostaju bez mogućnosti da rade, transportne firme ostaju bez ljudi, a čitavi lanci snabdevanja dolaze u pitanje. Sve to u trenutku kada sama EU upozorava na hroničan nedostatak profesionalnih vozača.
Najava štrajka – granice kao poslednja linija odbrane
Zbog, kako navode, „dugogodišnje diskriminacije i ignorisanja problema“, udruženja vozača i prevoznika najavila su štrajk i blokadu graničnih prelaza ka Evropskoj uniji za 26. januar. Cilj blokade je da se skrene pažnja evropskih institucija i nacionalnih vlasti na neodrživu situaciju u kojoj se našla cela industrija.
Poruka vozača je jasna – ako nema robe bez kamiona – onda nema ni normalnog protoka ka EU bez pravednih pravila.
Ravnopravnost samo na papiru?
Zvanični argument Brisela glasi da se avionska posada i vozači kamiona pravno ne nalaze u istoj kategoriji. Međutim, upravo ta formalna podela proizvodi suštinsku nepravdu. Kategorije su birokratske, ali su posledice ekonomske i društvene.
Obe grupe:
- upravljaju transportnim sredstvima
- prelaze međunarodne granice u okviru radnih obaveza
- ne dolaze u EU radi turizma
Ipak, samo jednoj grupi sistem omogućava kontinuitet rada.
Stoga se postavlja otvoreno pitanje za EU – ako Evropska unija zaista zagovara jednake uslove na tržištu i slobodan protok robe, zašto se ne razmatra poseban status za profesionalne vozače, po uzoru na status avionske posade? Zašto se problem „gura pod tepih“ dok se kriza ne prelije na granice?
Ako dođe do blokada 26. januara, to neće biti samo protest vozača – biće to signal da se evropska logistika oslanja na ljude koje istovremeno sistematski ograničava.
Bez kamiondžija nema robe.
Bez pravednih pravila – nema mira na granicama.
